Hod s Tobom

Već danima pokušavam napisati tekst. Želja je tu ali kad god krenem, kao da sam „krivo namještena“, nijedna tema se ne čini smisleno.

Nije mi jasno. A onda shvatim da sam posljednjih dana u starim cipelama. S tobom ali ispred tebe. Efikasna, poduzetna, u pokušaju planiranja. Pa onda tako i tekstove krenem pisati, kao da sam studirala Boga pa ću podučiti o Bogu.

A Ti me gledaš i pozivaš da dođem k tebi.

-Ne želim te poduzetnu nego slobodnu. Želim da pišeš o našem hodu.

-Sramim se pisati o svojoj nespretnosti, nepovjerljivosti, slabostima i malenostima.

-Znam, samo ovo nije blog o tebi nego o Meni. Kroz tvoju priču i tvoje iskustvo sa mnom, želim dotaknuti duše, želim da osjete u srcu ohrabrenje, glas koji kaže „Beskrajno si mi dragocjen/a, dopusti mi da ti to pokažem“ . 

Kao malo dijete koje uči hodati. Držiš me za ruku a ja se oslanjam na tebe. A onda, blago pustiš moju ruku da prohodam samostalno. Napravim par koraka i krenem plakati jer te nema pokraj mene. Od plača i straha se pogubim u nespretnoj motorici  i padnem na pod. Onda vidim da si tu, pokraj mene.

Sporo pamtim ali svaki put iznova kao da mi brže dolazi do svijesti da si tu iako te ja u hodu, drami, histeriji, rotaciji – ne vidim.

U našim prvim koracima zajedno nisam ni znala da sam ljuta na tebe, da ti zamjeram i da ne želim imati posla s tobom jer se osjećam povrijeđeno, izdano, ostavljeno. Mislila sam da si mi jednostavno bio nebitan. A onda, na povratku s mojih prvih duhovnih vježbi krenuli su pucati lanci na mom srcu. S Ocem sam tada iskusila snažne milosne trenutke, no tebe, Isuse, u lice nisam mogla pogledati. Shvatila sam da dok te kak'ti gledam na križu, ja te ne mogu pogledati u oči. Zašto?

Vježbe su završile a ja sam u suzama sjela u auto, s tom nekom dubokom, teškom boli na srcu. I tada mi dođe misao - "Zašto si me ostavio?" Taj vrisak, jecaj malog djeteta koje se osjećalo ostavljeno od svog Isusa nikad neću zaboraviti. Izletilo je iz dubine moje duše. 

U autu tog dana vrata mog srca su se krenula otvarati iz čežnje za tobom, ne iz očaja.

U jednom razmatranju odgovorio si mi na moju sumnju – "Gdje si bio sve ove godine? Zašto si dozvolio da se toliko ispatim?"

Bila sam u čamcu s nekim prijateljima a ti si bio na obali, dozivao nas da dođemo k tebi. Oni su doplivali k tebi a ja sam, ljuta na tebe, krenula veslati prema pučini. Čim si skužio da odlazim prema opasnom moru, hodajući po vodi prišao si mi bliže. Međutim, kad bih god ugledala da si blizu, ja bih odveslala još više na otvoreno more. Stoga, nastavio si hodati uz mene, no sada na dovoljnoj udaljenosti da te ne primijetim. U nekom času, kad si vidio da uporno idem u propast morskih nevera, pustio si me da me oluja razbaca, da mi razbije čamac i da me valovi potope. Tada, u očaju, zavapila sam k tebi a ti si mi pružio ruku i povukao me van.

-Nemam ti šta za dati. Imam samo svoju bijedu i ništa više.

-Više mi i ne treba. Želim samo tvoje srce.

Tako smo krenuli. Korak po korak. Dan po dan. 

-Ne dopusti da se odijelim od tebe.