Da mi je prije nekoliko godina netko rekao da ću pisati o Isusu, rekla bih mu da je u najmanju ruku lud i da mene očito ne poznaje.
Ustvari, čežnja za Njim je oduvijek postojala a traganje i lutanje pretvaralo se u dubok vapaj u nepoznato.
Kako je moguće da netko tko je bio toliko ekstremno - protiv, sada je svim srcem - za? Jedna opcija je da sam„puknula“. O'šla, psihopatologija je prevladala, dekompenzirala sam se. Moguće je i da sam našla snažnu kompenzaciju za svoje frustracije i nesigurnosti pa sam otišla u fanatizam. A moguće je i da sam upoznala Nesto toliko snažno i stvarno da sam se ohrabrila na potpuni zaokret. Pri tome, ne bih se ja ništa od toga usudila da On nije vozač u tom vozilu.
E bas zato, želim pisati o Njemu.
Isus je živ. Ne kao“ malo živ“ ili kao „živ ako si zamisliš da je živ“ ili kao „dio psihološke utjehe u situacijama van ljudske kontrole“. On je živ živ, više živ i prisutan nego kiša, sunce, trava i cvijeće. On je živ, nježan, zainteresiran za svaku osobu i beskrajno pun ljubavi i nježnosti za svakog od nas. On je dobar. On nije sebičan, bahat, krut, nemilosrdan, staromodan, dosadan…
Ja prva sam mislila da je to žešća gluparija. U crkvu se ide jer je to dio folklora, nekad bude ok, nekad dobijem nadu ili utjehu ali osim toga, tamo nema ničeg dubljeg. Uglavnom „neka moranja“, krivnja ako nisam dobra i sram jer imam svoje želje i potrebe. Isus i Marija su neki likovi, simboli. Ako su i zivjeli, to je bilo davno. Čak ako i žive sada na nebu, „šta to meni znači kad se ja moram sa svojim problemima bakčati“.
Dakle, Bog valjda postoji ali je očito nezainteresiran ako dozvoljava sve strasne stvari u svijetu a i mom životu. Očito ga bas i nije briga ako se ne želi smilovati i olabaviti uzde ni uz silne suze. Ne treba mi takav Bog. Dapače, što dalje od takvog Boga.
Tehnički sam bila u pravu, fakat, što dalje od takvog Boga. Problem je što Bog takav nije. Gledajući unazad na naše početke, On je sve odrađivao (realno, tako to i je s našim Bogom), ja sam samo bila dovoljno očajna da mu otvorim srce i kažem kilavo Da.
Obzirom na sve moje oklope, okove, lance i verige, sve racionalizacije, skepse, silna znanja i psihološke kontraargumente, radio je na mom srcu polako a istovremeno snazno i intenzivno. Znao je da drugacije ne ide sa mnom. Pokazivao mi se i otkrivao brojne stvari na snažne, moćne, nadnaravne i naravne načine, lomio je okove i stvarao novo srce. Paralelno sam gutala svu moguću literaturu, mrvu po mrvu otvarala svoje srce a On me beskrajno nježno i strpljivo doticao i gradio moje povjerenje u Njega. Toliko je beskrajno zainteresiran, ponizan, jednostavan, blag. Nadnaravno. To je nadrealno, da jedan tako nespoznatljivo moćan Bog toliko svakodnevno čezne za mojom blizinom, ljubavlju, za mojim mislima, osjećajima, šalama.
U nekom času sam shvatila da je moje iskustvo s Isusom zapravo jedna ljubavna priča Boga i njegove kćeri. Ljubavna priča u kojoj On daje sebe za mene, da bih ja mogla, samo ako želim, provesti s Njim vječni život u ljubavi, radosti i blagostanju.
Tako počinje ovaj blog.
Add comment
Comments